Često čujemo da se pravi prijatelj poznaje u nevolji. I to je istina — tada vidiš ko ostaje pored tebe kad ti život zatvori vrata. Ko te zagrli kad ti ruke padnu. Ko te sasluša kad ti reči jedva izlaze.
Ali, ono što se ređe kaže, a jednako je važno… pravi prijatelj se poznaje i u tvojoj sreći.
Nije svako sposoban da iskreno, punog srca, bude srećan zbog tebe.
Lako je pokazati saosećanje kad si na dnu. Tada su tvoje tuge „bezopasne“. Ali kad ti život krene, kad ti se duša smeje, kad ti oči sijaju jer si na svom putu… tada se istina ogoli. Neki tada okrenu glavu. Neki u sebi broje zašto nije njih zadesila tvoja radost.
A pravi prijatelj? On te tada gleda s istim sjajem u očima — kao da se i sam dotakao tvoje sreće.
Pravi prijatelji nisu oni koji te tapšu samo kad padneš. Već oni koji te podignu — i ostanu da te gledaju kako letiš, bez želje da te spuste.
To su ljudi uz koje se ne bojiš da budeš ranjiv, ali ni da zablistaš. Uz koje smeš da budeš ceo — i nežan i snažan, i tužan i ushićen, i izgubljen i zaljubljen u život.
Oni te ne mere. Ne sabiraju tvoje uspehe i ne množe svoje. Oni ti šalju poruke bez razloga. Pojave se kad ti najmanje treba, ali najviše znači. Uvek donesu svetlost — makar jednom rečju, jednom šoljicom kafe, jednim iskrenim: „Tu sam.“
Zato, kad pomisliš ko su tvoji ljudi — ne gledaj samo ko je bio uz tebe kad si plakao. Gledaj ko te je najglasnije bodrio kad si se smejao. Ko ti je čuvao leđa i kad nisi gledao. Ko ti je suze pretvarao u osmehe, a osmehe u snagu.
Pravi prijatelji nisu mnoštvo — to su svetla. Mali plamičci ljubavi, prisutnosti i poverenja, koji nikada ne ugase.
I kad ih imaš — makar jednog — znaš da tvoja sreća nikad nije sama.
I da tvoj osmeh, baš kao i tvoj duh, u nekom srcu živi kao dar.
Pravi prijatelji su oni uz koje ne moraš da se pretvaraš da si dobro, ali i oni uz koje ne moraš da skrivaš koliko ti je lepo.
Нема коментара:
Постави коментар